Regionalna konferencija “Sigurnost Romkinja na zapadnom Balkanu”

 

Romkinje su u posebno ranjivoj poziciji i predstavljaju najugroženiju i najmarginalizovaniju grupu u svim državama zapadnog Balkana. Uprkos pomacima koji su napravljeni u prethodnom periodu, one i dalje trpe vištruke oblike diskriminacije – jedan je od zaključaka u Beogradu održane regionalne konferencije “Sigurnost Romkinja na zapadnom Balkanu”, u organizaciji CARE International Balkans i Koordinacionog tela za praćenje realizacije Strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja Vlade Republike Srbije.

Kako bi se unapredio položaj Romkinja i osigurala njihova bezbednost, neophodan je intenziviniji rad na informisanju javnosti, ali i saradnji institucija i civilnog sektora. Neophodno je da i same Romkinje aktivno učestvuju u razgovorima koji se tiču njihove kolektivne i lične bezbednosti, što bi trebalo da rezultira razvijanjem bezbednosne kulture.

Takođe, veoma je važan rad na povećanju poverenja u institucije, kao što su policija i ombudsman, informisanju romske zajednice kako i na koji način može da ostvari svoja prava, obezbeđivanju dosledne primene zakona i strategija koje se tiču poboljšanja položaja Roma i uz pomoć obrazovanja ekonosmki ojačati romsku zajednicu – zaključci su oko kojih se saglasilo sedamdesetak učesnika regionalne konferencije „Sigurnost Romkinja na zapadnom Balkanu“.

Državni sekretar Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Nenad Ivanišević, rekao je da problem Roma nije njihova odvojenost od ostatka zajednice, jer su oni neupitno njen deo, već to što je njihov položaj unutar nje znatno teži u odnosu na druge. On ističe da je važno da se čuje glas romskih aktivista i aktivistinja na mestima odlučivanja.

“Važno je da romski aktivisti budu glasni, da budu jaki. Sa ponosom mogu da istaknem da je Vlada Republike Srbije usvojila novu strategiju za poboljšanje položaja Romkinja i Roma i da je predsednik radne grupe za njenu izradu bio Rom“, navodi Ivanišević, koji je ovom prilikom najavio i izmenu krivičnog zakonodavstva po ugledu na Crnu Goru, koja, prema njegovim rečima, predstavlja odličan primer kako bi se trebalo suočiti i rešavati probleme sa kojima se susreće romska zajednica.

Jovana Atancković, pomoćnica u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, ističe da je veoma značajno što u Srbiji postoji baza podataka koja se odnosi na takozvana podstandardna romska naselja, kojih je u Srbiji oko 580. Zakon o stanovanju koji je usvojen u decembru prošle godine, a čija primena je započeta prvog dana 2017. doneo je, kako kaže Atanackovićeva, efikasnija rešenja.

“Zakon koji smo usvojili garantuje pravo adekvatnog stanovanja i adekvatnog smeštaja svima koji se nađu u situaciji da budu relocirani sa područja u kojima žive. Takom relokacije stanovništva, nadležni organ koji to sprovodi dužan je da obezbedi i potpunu inkluziju tog dela stanovništva koje je preseljeno. To znači pristup obrazovanju, zdravstvenim institucijama i zapošljavanju“, rekla je ona.

Prema oceni Sumke Bučan, regionalne direktorke CARE Internacional Balkans, na prostoru zapadnog Balkana, za razliku od velikog broja zemlja članica EU, ne postoji fizička segregacija Roma, iako diskriminacija i predrasude u velikoj meri opterećuju društva. “Posebno bih istakla višestruku diskriminaciju Romkinja, one predstavljaju najmraginalizovaniju populacijsku grupu u regionu.“ Bučan je izrazila očekivanje da će se nastaviti dijalog romskog nevladinog sektora i državnih institucija i da će se Romkinje uključiti u izradu i implementaciju nacionalnih strategija i politika koje su usmerene prema njihovoj zajednici.

Sokoj Beganaj, predstavnik ministarstva za ljudska i manjinska prava Crne Gore, smatra da su Romkinje najugroženije ne samo zbog činjenice da su pripadnice romske nacionalne manjine, već i zbog toga što su žene. Posledice takve ugroženosti, kako ocenjuje Beganaj, dovode do toga da Romkinje veoma mlade stupaju u brak i postaju majke, te da se isključuju iz obrazovnih procesa. A upravo je obrazovanje, prema njegovim rečima, ključ za rešavanje problema mladih Romkinja.

„U Crnoj Gori je obezbeđen besplatan boravak u vrtićima za decu romske i egipćanske populacije. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava obezbeđuje besplatne knjige za svu romsku decu do trećeg razreda, dok od četvrtog do devetog razreda knjige obezbeđuje ministarstvo prosvete. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava redovno organizuje zimovanja i letovanja za učenike i učenice sedmog, osmog i devetog razreda. U saradnji sa Zavodom za školstvo i Fondom za obrazovanje Roma, implementiramo program za stipendiranje Roma i Egipćana, za sve srednjoškolce i studente.“

Aleksandra Bojađijeva, iz Veća za regionalnu saradnju, smatra da Romkinje imaju najmanje šanse da se odbrane od bilo koje nedaće, te da trpe veće posledice u odnosu na ostale. “Svi smo prolazili kroz tranziciju, ali su Romkinje prve koje su masvono ostajale bez posla. Njima je ujedno i najteže da pronađu zaposlenje.”

Patrijarhat, nizak nivo obrazovanja, loš socio-ekonmski položaj, nasilje u porodici i ugovoreni brakovi su, prema oceni Fane Delije, izvršne koordinatorke Centra za romske inicijative Nikišić, najveći problemi koji ugrožavaju bezbednost Romkinja. „Ne možemo očekivati veliki napredak, kad neke Romkinje i dalje smatraju da je nasilje nad njima normalno, kad majke smatraju da njihova deca ne bi trebalo da se obrazuju dalje od četvrtog ili petog razreda, kad su žene pod kontinuiranom kontrolom muškaraca, što ugrožava nihovu sigurnost i uskraćuje njihovu samostalnost.“

Ženske mreže koje povezuju Romkinje moraju aktivnije da se bave sektorom bezbednosti, s obzirom da su Romi, koliko žene, toliko i muškarci, najčešće žrtve krivičnog dela – zločin iz mržnje, istakao je Osman Balić, dirketor YUROM centra. On smatra da pojedinačni incidenti u kojima su Romi žrtve, oslikavaju raspoloženje većinske zajednice. „Kada neko udari šamar romskom dečaku, on šalje signal o opštem društvenom raspoloženju. Kada neko ruši kuću, a ne obezbeđuje alternativni smeštaj romskoj porodici, to je signal da Zakon o stanovanju nije dobar. Mi živimo u nebezbednom regionu, jer ovde još uvek nisu uspostavljene stabilne demokratije. Svi ti signali imaju svrhu da nas zastraše.“

Sistemska i neformalna diskriminacija najveće manjinske zajednice

Osvrćući se na rezultate istraživanja koje su sprovele nevladine organizacije Atlantska inicijativa i Kali Sara, Maida Čehajić-Čampara, projketna koordinatorka UN Women, navodi da je u odnosu na sistemsku diskriminaciju, daleko bolnija ona neformalna. Navodeći primer jednog od najmlađih ispitanika, romskog dečaka koji je jedan od najboljih učenika u svom odeljenju, Čehajić-Čampara slika situaciju diskriminacije Roma čak i u školi.

„Na roditeljskom sastanku razredna je želela pohvali jednog učenika, rekavši da se radi o dečaku koji živi u dosta teškoj situaciji, ali uprkos tome on ima skoro sve petice. Druga deca, koja žive u daleko boljim uslovima, ne uče dovoljno dobro. Roditelji kad su došli kući rekli su: ‘Eto, jedan ciganin ima sve petice, a ti nemaš.’ Ovakav pristup oslikava kompletno mišljenje jednog društva“, zaključila je Maida Čehajić.